Posebne stanja i populacije bolesnika sa ishemijskom bolešcu srca kod kojih se planira miokardna revaskularizacija ili dodatna hirurška intervencij

Branko Beleslin

Preuzmite pdf
Klinika za kardiologiju, Klinicki centa Srbije; Medicinski fakultet, Univerzitet u Beogradu


Posebne stanja i populacije bolesnika sa ishemijskom bolešcu srca kod kojih se planira miokardna revaskularizacija ili dodatna hirurška intervencija

1. Miokardna revaksularizacija kod pacijenata koji su kandidati i za operativno lecenje valvularnih mana


Koronarna bolest je pristuna u oko 40% pacijenata sa valvularnim manama. Stoga koronarna angiografija se preporucuje kod svih pacijenata koji su planirani za kardiohirurško lecenje valvularnih mana, sem mladih pacijenata (manje od 40 godina) bez faktora rizika, ili u slucajevima kada rizik od angiografija prevazilazi korist (npr. disekcija aorte)(1). Indikacije za kombinovanu kardiohiruršku proceduru na valvulama i koronarnim arterijama su date u Tabeli 12. S obzirom na vecu ucestalost bolesti valvularnih mana sa godinama starosti, njihov perioperativni rizik raste, tako da neki pacijenti mogu imati i previsok pojedinacan rizik od koronarne ili hirurške procedure. Alternativna strategija može biti „hibridna“ procedura sa hirurškom procedurom na valvulama i PCI za miokardnu revaskularizaciju, ili kompletna perkutana intervencija(3,4). Hibridne i kompletne perkutane procedure odnose se pre svega na pacijente koji zbog velikog operativnog rizika nisu kandidati za kardiohirurške operacije(5).

2. Revaskularizacija kod pacijenata sa dodatnom perifernom/karotidnom arterijskom bolešcu
Pridružena koronarna i karotidna arterijska bolest Incidenca znacajne karotidne bolesti kod pacijenata koji su planirani za revaskularizaciju miokarda zavisi od godina starosti pacijenta, faktora rizika i metode evaluacije. Teška komplikacija kod ovih pacijenata je moždani udar posle CABG cija je etiologija multifaktorijalna i ukljucuje aterosklerozu ascedentne aorte, cerebrovaskualrnu bolest i tromboembolizam srcanog porekla. Najcešci pojedinacan uzrok moždanog udara posle CABG je embolizacija aterosklerotskog debrisa sa aortnog luka, a pacijenti sa stenozom karotidne arterije imaju cešcu prevalencu ateroskleroze aortnog luka. Stenoza karotidnih arterija je dakle marker generalizovane ateroskleroze koja zajedno sa godinama starosti, kardiovaskularnim faktorima rizika, prethodnim moždanim udarom ili tranzitornim ishemijskim atakom, poremecajima ritma i koagulacije, povecava rizik od neuroloških komplikacija tokom CABG. Incidenca perioperativnog moždanog udara kod „on-pump“ hirurške procedure je od 1.5-5.2% u prospektivnim studijama2. Ono što predstavlja problem je da oko 50% pacijenata sa perioperatvnim moždanim udarom nema znacajnu karotidnu bolest. Takode, oko 45% moždanih udara se identifikuje prvih dana posle hirurgije, dok preostalih 55% nastaje posle potpunog oporavka posle anestezije i pripisuju se atrijalnoj fibrilaciji, malom minutnom volumenu i hiperkoagulopatiji od povrede tkiva2. „Off-pump“ hirurška procedura smanjuje incidencu moždanog udara. Peri-interventni rizik od moždanig udara posle PCI je mali (0.2%) a faktori rizika ukljucuju akutni koronarni sindrom, srcanu slabost i generalizovanu aterosklerozu2. Sa druge strane, oko 40% pacijenata koji su podvrgnuti karotidnoj hirurškoj proceduri imaju znacajnu koronarnu bolest i itekako mogu imati koristi od preoperativne kardiološke evaluacije)6. Preporuke za karotidnu evaluaciju pacijenata ple planirane revaskularizacije miokarda su sledece2: Kod pacijenata sa prethodnim tranzitornim ishemijskim atakom ili moždanim udarom i karotidnom stenozom (muškarci 50-99%, žene 70-99%) gde je rizik od moždanog udara visok, karotidna endarterektomija znacajno smanjuje rizik od moždanog udara i smrti7. Otvoreno je pitanje da li se procedure rade konsekutivno ili sinhrono. Sa druge strane, karotidna endarterektomija kod pacijenata sa asimptomatskom izolovanom karotidnom stenozom, ne smanjuje znacajno perioperativni morbiditet od moždanog udara i mortalitet, te se miokardna revaskularizacija može raditi7. S obzirom na veliki broj kombinacija karotidne bolesti, koronarne bolesti i drugih komorbiditeta, kao i razlicite mogucnosti sinhrone ili odložene procedure, multidisciplinarni tim koji ukljucuje i neurologa treba da donosi odluke kod ovih pacijenata. Stentiranje karotidnih arterija se ne preporucuje u isto vreme kada se vrši i elektivna procedura na koronarnim arterijama, sem u retkim slucajevima akutnog istovremenog koronarnog i karotidnog sindroma2. Preporuke za karotidnu revaskularizaciju kod pacijenata planiranih za CABG su date na Tabeli 3 2.
Što se tice komparacije hirurške i perkutane karotidne revaskularizacije, karotidna endarterektomija se pokazala kao metoda izbora zbog znacajno manje incidence moždanog udara i smrtnosti8-11. Podstudija sa magnetnom rezonancom10 je pokazala cešce postproceduralne moždane lezije posle stentiranja u odnosu na endarterektomiju. U svakom slucaju, i jednu i drugu proceduru treba da izvode iskusni timovi koji se pridržavaju protokola i indikacija. Kod pacijenata sa povecanim operativnim rizikom dobri rezultati su pokazani sa stentiranjem karotidnih arterija pre hirurške revaskularizacije. Ovakav pristup može imati prednosti kod pacijenata sa velikim perioperativnim rizikom i prethodnim neurološkim simptomima, dok kod pacijenata bez prethodnih neuroloških simptoma (asimptomatski ili unilateralna stenoza) bilo koji vid karotidne revaskularizacije se nije pokazao boljim od optimalne medikamentne terapije. U Tabeli 4 su pokazane preporuke za izbor metoda karotidne revaskularizacije2.









Pridružena koronarna i periferna arterijska bolest


Pacijenti sa perifernom arterijskom bolešcu imaju znacajno vecu ucestalost komplikacija posle miokardne revaskularizacije. Kada se porede ishodi posle PCI i CABG, pacijenti sa CABG pokazuju trend ka vecem dugorocnom preživljavanju, ali uz veci unutarbolnicki mortalitet2. Pacijenti kod kojih se planira nesrcana vaskularna operacija imaju povecan kardiovaskularni morbiditet i mortalitet zbog visoke incidence simptomatske i asimptomatske koronarne bolesti. Kod pacijenata sa ocuvanom ejekcionom frakcijom i stabilnom klinickom slikom bolesti, profilakticka miokardna revaskularizacija, u odnosu na optimalnu medikamentnu terapiju, ne smanjuje ucestalost perioperativnog infarkta miokarda i mortaliteta12. Ni studije sa visokorizicnim pacijentima13,14 nisu pokazale znacajno bolji ishod profilakticke miokardne revaskularizacije, ali se ipak smatra da kod odredenih visokorizicnih pacijenata (loša ejekciona frakcija, višesudovna bolest i ekstenzivna miokardna ishemija) konkomitantna miokardna revaskularizacija sa razlicitim hibridnim pristupima može poboljšati ishode lecenja. U svakom slucaju, sve studije, metaanalize i preporuke pokazale su znacajno smanjenje mortaliteta i infarkta miokarda sa primenom beta blokatora i statina kod pacijenta kod kojih se planira ne-srcana vaskualrna operacija ili endovaskualrna procedura6,15. U Tabeli 5 su prikazane preporuke za pristup pacijentima sa pridruženom koronarnom i perifernom arterijskom bolešcu2. Prevalenca stenoze renalnih arterija kod pacijenata sa koronarnom bolešcu nije mala, ali njihovo lecenje u kontekstu miokardne revaskularizacije nije dovoljno ispitano. Odnosno, pokazano je da angioplastika smanjuje u izvesnoj meri krvni pritisak (ne kod svih pacijenata), ali da stentiranje u odnosu na medikamentnu terapiju, kod pacijenata sa aterosklerotskom stenozom renalne arterije i oštecenom bubrežnom funkcijom, ne popravlja znacajno bubrežnu funkciju16. Uzimajuci u obzir skromnu prednost angioplastike u odnosu na medikamentnu terapiju, samo pacijenti sa rezistentnom hipertenzijom i progresivnim oštecenjem bubrežne funkcije u prisustvu funkcionalno znacajne stenoze renalne arterije (ispitano putem frakcione rezerve protoka)17, mogu imati korist od revaskularizacije.


3. Miokardna revaskularizacija kod hronicne srcane insuficijencije
Koronarna bolest je najcešci uzrok srcane insuficijencije. Indikacije za revaskularizaciju kod pacijenata sa ishemijskom srcanom insuficijencijom se odnose na pacijente sa anginom i znacajnom koronarnom bolešcu. Lecenje pacijenata sa ishemijskom srcanom insuficijencijom koji nemaju anginu je složenije i treba da ukljuci evaluaciju miokardne vijabilnosti. Odnosno, nekoliko retrospektivnih i prospektivnih studija je pokazalo poboljšanje funkcije miokarda i bolje preživljavanje posle revaskualrizavije kada je pokazano prisustvo vijabilnog miokarda2,18. Kod pacijenata sa znacajno dilatiranom levom komorom, otvoreno je pitanje kombinovane miokardne revaskularizacije i hirurške rekonstrukcije leve komore koja za sada nije pokazala znacajno smanjenje mortaliteta i ponovne hospitalizacije, ali je pokazala smanjenje indeksa end-sistolnog volumena leve komore19. Izbor izmedu PCI i CABG, kao metode revaskularizacije, treba da se bazira na koronarnoj anatomiji, mogucnosti kompletne revaskularizacije, prisustvu komorbiditeta i pridružene valvularne patologije, a u okviru konzilijuma strucnog tima. Trenutni podaci sugerišu prednost CABG20. Mnogi pacijenti sa ishemijskom srcanom insuficijencijom imaju povecan rizik od iznenadne srcane smrti i pored revaskularizacije, i oni su kandidati za implantaciju kardioverter defibrilatora2,21.


4.Ukrštene („crossed“) revaskularizacione procedure


Kod simptomatskih pacijenata PCI dolazi u obzir sa lecenjem nativnih krvnih sudova, dok intervencija na zapušenim graftovima ne dolazi u obzir zbog rizika od embolizacije i perforacije. Kod asimptomatskih pacijenata, re-operacija ili PCI dolazi u obzir samo ako je arterija velika, znacajno sužena i snabdeva veliku teritoriju. Ishemija posle CABG je posledica progresije bolesti ili bolesti graftova. Prohodnost venskih graftova je >90% posle 1 godine, 65-80% posle 4-5 godina i 25-50% posle 10-15 godina. Prohodnost leve unutrašnje torakalne arterije je >91% posle 1 godine, 88% posle 4-5 godina i isto 88% posle 10-15 godina2. Ponovna revaskularizacija posle CABG je indikovana u prisustvu znacajnih simptoma uprkos anti-anginalnoj terapiji, i kod pacijenata sa blagim simptomima u zavisnosti od stratifikacije rizika na neinvazivnim testovima20,22. PCI kod pacijenata posle CABG ima lošiju prognozu nego kod pacijenata bez prethodne CABG. Takode, ponovna operacija („redo“) posle CABG ima 2-4 puta veci mortalitet nego prva operacija i to više zbog komorbiditeta nego same ponovne operacije23. PCI je metoda izbora kod ovih pacijenata u slucaju otvorene leve unutrašnje torakalne arterije i pogodnom anatomijom, dok je CABG metoda izbora u slucaju više bolesnih i okludiranih graftova, smanjene funkcije leve komore, više okluzija nativnih arterija, i u odsustvu otvorenog arterijskog grafta20. Retenoze posle PCI se lece ponovnom PCI (balon, DES, balon koji otpušta lekove), ili u slucaju znacajne progresije bolesti nepogodne za PCI i dijabetesa, sa hirurškom revaskularizacijom. I u ovom slucaju, operativni rizik sa komplikacijama je veci nego kod pacijenata bez prethodne PCI.

Hibridna miokardna revaskularizacija je planirana kombinacija CABG i pekutane intervencije tokom istog bolnickog lecenja. Intervencija se može izvesti konsekutivno u hibridnoj sali ili sekvencijalno u dva navrata u obicnim hirurškim ili salama za kateterizaciju. Hibridna procedura sa unutrašnjom torakalnom arterijom na LAD i PCI na drugim arterijama je razumna opcija kada se sa PCI na LAD ne može postici optimalan rezultat. Potencijalna primena hibridne procedure se odnosi na sledece slucajeve2: - Primarna PCI za inferiorni STEMI sa teškom koronarnom bolešcu u drugim arterijama koje su pogodnije za CABG - Hitna PCI pre hirurgije kod pacijenata sa kombinovanom koronarnom i valvularnom bolešcu, ako pacijent ne može da se prebaci na hirurgiju ili u prisustvu akutne ishemije. - Pacijenti koji su imali prethodni CABG, a sada su planirani za valvularnu hirurgiju i koji imaju otvorenu unutrašnju torakalnu arteriju, zapušena 1 ili 2 grafta sa promenama na nativnim arterijama pogodnim za PCI. - Kombinacija revaskularizacije sa perkuatnom zamenom (aortna) ili korekcijom valvula (mitralna). - Kod stanja koja otežavaju zarastanje rane posle sternotomije, može se izvesti minimalno invazivna hirurška procedura na LAD sa PCI na druge lezije.





5. Aritmije kod pacijenata sa ishemijskom


Prisustvo prethodne atrijalne fibrilacije kod pacijenata koji su planirani za CABG je nezavistan prediktor morbiditeta i mortaliteta24,25, i kod ovih pacijenata dolazi u obzir i konkomitantna ablativna terapija tokom hirurške procedure. Posle CABG, rana atrijalna fibrialcije se javlja u cak 27-40% slucajeva i povezana je sa infekcijama, bubrežnom insuficijencijom, neurološkim komplikcijama i produženim bolnickim lecenjem2. Faktori rizika za pojavu postoperativne atrijalne fibrilacije su godine starosti, potreba za produženom ventilacijom (=24 sata), hronicna opstruktivan bolest pluca, i preoperativne aritmije. Beta-blokatori, sotalol, amjodaron, statini i kortikosteroidi su pokazali smanjenje pojave atrijalne fibrilacije posle CABG26-32. Na Tabeli 8 su prikazane preporuke za prevenciju i lecenje atrijlane fibrilacije posle CABG2.

Ventrikularni poremecaji ritma

Pacijenti sa ejekcionom frakcijom leve komore =35% su pod rizikom od iznenadne srcane smrti i mogu imati koristi od implantacije kardioverter defibrilatora. Lecenje miokardne ishemije je neophodno pre implantacije kardioverter defirilatora jer se funkcija leve komore može popraviti posle revaskularizacije vijabilnog miokarda18. Implantaciju kardioverter defibrilatora treba odložiti najmanje 3 meseca posle PCI ili CABG u cilju omogucavanja vremena da se oporavi miokarda. Kod pacijenata sa velikim ožiljkom gde je mala verovatnoca da se miokard oporavi, implantacija kardioverter defibrilatora se može planirati ranije posle revaskularizacije.
Pacijenti koji su imali iznenadnu srcanu smrt van bolnice imaju povišen rizik od ovog ponovnog dogadaja i zahtevaju pažljivu evaluaciju. Ovi pacijenti imaju visoku ucestalost koronarne bolesti. Revaskularizacija hibernisanog miokarda stabilizuje elektricnu aktivnost, ali jedan broj pacijenata i dalje ima aritmije posle revaskularizacije. Ovi pacijenti, ako i oni kojima nije izvodljiva revaskularizacija, kandidati su za implantaciju kardioverter defibrilatora. Kod pacijenata sa monomorfnom produženom ventrikularnom tahikardijom implantacija kardioverter defibrilatora je prvi izbor, dok se ablacija tahikardije isto može uzeti u obzir kod hemodinamski stabilnih pacijenata.

Kod pacijenata koji su kandidati za resinhronizacionu terapiju ili kombinaciju resinhronizacije i kardioverter defibrilatora, a planira se CABG, može se uzeti u obzir implantacija epikardijalnih elektroda, da bi se izbegla dodatna intervencija. Kod pacijenata kod kojih se izvodi PCI, kardioverter defibilator treba prvi implantirati da bi se izbegao prekid dvojne antoagregacione terapije.


6. Preoperativna kardiološka evaluacija
Velicina problema se može proceniti indirektno s obzirom da se preporuke zasnivaju na podacima iz nekoliko nacionalnig registara i klinickih studija6. Uzimajuci u obzir podatke u celini, nesrcane operacije su povezane sa incidencom srcane smrti od 0.5-1.5% i drugih neželjenih srcanih dogadaja od 2-3.5%6. Kada se to primeni na evropsku populaciju onda dolazimo do broja od 150000250000 životnougrožavajucih komplikacija godišnje6. Srcane komplikcaije posle nesrcanih operacija ne zavise samo od kardiovaskularnih faktora rizika vec i od tipa procedure i okolnosti pod kojima se radi procedura, u šta spada urgentnost, obim i trajanje operacije, kao i promene telesne temperature tokom operacije, gubitak krvi i preraspodela volumena. Patofiziološki, operacija može da izazove disbalans izmedu punude i potražnje miokarda za kiseonikom, kao i disbalans izmežu protrombotickih i fibrinolitickih faktora što dovodi do stanja hiperkoagulacije. Velicina ovih promena je proporcionalna obimu i trajanju operacije. Što se tice srcanog rizika, hirurške intervencije se mogu podeliti na nisko, intermedijarno i visokorizicne u pogledu 30-dnevne incidence srcanih dogadaja (srcana smrt i infarkt miokarda) (Tabela 9)33. U grupi sa intermedijarnim rizikom, rizik zavisi od operativnih faktora, dok kod operacija sa malim rizikom, srcani rizik je zanemraljiv osim ako su prisutni višestruki izraženi kardiovaskularni faktori rizika. Treba imati u vidu da laparoskopske procedure, i pored toga što izazivaju manje traume, izazivaju pneumoperitoneum koji dovodi do smanjenja venskog vracanja krvi, smanjenje minutnog volumena i povecane vaskularne periferne rezistencije. Stoga, kardiološki rizik, posebno kod pacijenata sa srcanom insuficijencijom, nije mali i pacijenti zahtevaju istu preoperativnu kardiološku evaluaciju kao i za hirurške procedure6. Odredivanje funkcionalnog kapaciteta (u metabolickim ekvivalentima, MET) ima superioran znacaj u preoperativnoj evaluaciji pacijenata (test opterecenja ili ekvivalent). Jedan MET predstavlja metabolicke potrebe u miru, penjanje na drugi sprat 4 MET-a i plivanje >10 MET-a. Funkcionalno stanje <4 MET-a predstavlja slab funkcionalni kapacitet. Slab funkcionalni kapacitet, zajedno sa kardiovaskularnim faktorima rizika i vrstom operacije odreduje preoperativni rizik6. Tokom poslednjih 30 godina razvijeno je nekoliko rizik indeksa, od kojih je najviše u upotrebi Leejev indeks6 koji ukljucuje istoriju koronarne bolesti, cerebrovaskularnu bolest, srcanu insuficijenciju, insulin-zavisni dijabetes melitus, bubrežnu insuficijenciju i visokorizicnu hiruršku operaciju. Svaki faktor dobija 1 poen, a incidenca komplikacija raste =3 poena (>5%). Leejev model sa 6 varijabli predstavlja zvanican model (ESC preporuke, klasa I, nivo dokaza A) za evaluaciju rizika pacijenata koji idu na nesrcanu operaciju6. Erasmus model predstavlja unapredenje prethodnog modela koje ukljucuje i godine starosti i precizniju klasifikaciju tipa operacije (ne samo visokorizicne kao u Lee modelu)6. Na osnovu sadašnjih podataka, preoperativna evalucija biomarkera se ne može preporuciti za rutinsko izvodenje, mada NT-proBNP i BNP su pokazali da imaju aditivni prognosticki znacaj za perioperativnu evaluaciju i pojavu kasnih kardioloških dogadaja kod pacijenata sa visokim rizikom (klasa IIa, nivo dokaza B)6. Preporuke za EKG, ehokardiografiju, test opterecenja i koronarografiju su date na Tabeli 106.



Što se tice terapije, beta-blokatori se preporucuju; treba ih uzeti u obzir kod svih pacijenata kada nema kontraindikacija, osim onih koji idu na niskorizicnu hiruršku proceduru i bez faktora rizika. Doza beta-blokatora treba da se titrira (optimalan pocetak terapije izmedu 30 i 7 dana pre operacije) tako da vrednosti srcane frekvencije pred operaciju budu 60-70 udaraca/min, a krvni pritsak >100mmHg. Preporucuju se selektivni ß1 blokatori, bez intrinzicne simpatikomimetske aktivnosti i sa produženim vremenom poluživota. Takode se preporucuje primena statina kod pacijenata koji su predvideni za visoko-rizicnu hiruršku proceduru, sa pocetkom terapije unutar mesec dana od operacije koja se nastavlja perioperativno6. Ostali lekovi se preporucuju u skladu sa kardiološkim indikacijama, s tim da se preporucuje izostavljanje ACE inhibitora dan pre operacije, nastavak kalcijum antagonista kod pacijenata sa Prinzmetal anginom i primena diltiazema kod pacijenata koji imaju kontraindikacije za beta-blokatore6. Preporucuje se nastavak aspirina kod onih koji su vec na aspirinu (klasa IIa, nivo dokaza B), a prekid treba uzeti u obzir kod onih kod kojih je teško kontrolisati hemostazu tokom hirurške operacije (klasa IIa, nivo dokaza B). Primena antokoagulantnih lekova je povezana sa povecanim rizikom od krvarenja. Kod pacijenata sa malim rizikom od tromboze, antokoagulantna terapija se može prekinuti, medutim kod mnogih pacijenata antikoagulantna terapija se mora nastaviti prelaskom na parenteralni oblik. Ako je INR<1.5, hirurgija se može bezbedno izvesti. Kod operacija sa malim rizikom od krvarenja (katarkta) nije potreban prekid oralne antikoagulantne terapije. Visok tromboembolijski rizik je prisutan kod pacijenata sa atrijalnom fibrilacijom, mehanickim valvulama, biološkim valvulama ili posle korekcije mitralne valvule unutar 3 meseca, kod skorašenjeg tromboembolizma (<3 meseca) sa trombofilijom. U Tabeli 11 je prikazana prelazak sa oralne na parenteralnu terapiju kod razlicitih pacijenata34.
Antikoagulantni protokoli su dati u Tabeli 1235. U slucaju potrebe za reverzijom oralnog antikoagulantnog efekta preporucuje se mala doza (2.5-5.0 mg) i.v. ili oralnog vitamina K se preporucuje; a u slucaju potrebe za bržom reverzijom u obzir dolazi primena sveže smrznute plazme ili drugih protrombotskih koncentrata uz vitamin K. U slucaju potrebe za prekidom antokoagulantnog efekta heparina primenjuje se protamin sulfat u dozi od 1mg na 100U heparina. U slucaju da je infuzija heparina prekinuta pre 30-120min, doza protamina se prepolovljava, a ako je infuzija hepraina prekinuta 2-4h, daje se cetvrtina od pune doze koja iznosi 50 mg. Ako je potrebna trenutna reverzija niskomolekularnog heparina (unutar 8 sati), primenjuje se takode protamin sulfat, ali treba imati u vidu da se aktivnost anti-Xa ne može u potpunosti neutralizovati.


Literatura:

1. Vahanian A., Baumgartner H., Bax J., et al. Guidelines on the ma nagement of valvular heart disease: the Task Force on the Ma nagement of Valvular Heart Disease of the European Society of Cardiology. Eur Heart J., 2007; 28: 230-268.
2. Wijns W, KolhP, Danchin N, et al. Guidelines on myocardial revas cularization. the Task Force on Myocardial Revascularization on the European Society of Cardiology and European Association for Cardio-thoracic Surgery. Eur Heart J 2010;31:2501-2555.
3. Byrne JG, Leacche M., Vaughan DE, et al. Hybrid cardiovascular procedures. JACC Cardiovasc Interv 2008; 1: 459-468.
4. Vahanian A., Alfieri O., Al-Attar N., et al. Transcatheter valve im plantation for patients with aortic stenosis: a position state tment form the European Association of Cardio-Thoracic Surge ry (EACTS) and the European Society of Cardiology (ESC), in collaboration with the European Association of Percutaneous Cardiovascular Interventions (EAPCI). Eur Heart J., 2008; 29: 1463-1470.
5. Leon MB, Smith CR, Mack M., et al. Transcatheter aortic-valve implantation for aortic stenosis in patients who cannot undergo surgery. N Engl J., Med 2010; 363: 1597-1607.
6. Poldermans D., Bax JJ, Boersma E., et al. Giodelines for preope rative cardiac risk assessment and perioperative cardiac mana gement in noncardiac surgery: the Task Force for Preoperative Cardiac Risk Assessment and Perioperative Cardiac Manage ment in Non-Cardaic Surgery of the European Society of Cardio logy (ESC) and endorsed by the European Society of Anaestesio logy (ESA). Eur Heart J., 2009; 30: 2769-2812.
7. Chatuverdi S., Bruno A., Feasby T., et al. Carotid endarterectomy – an evidence-based review: report of the Therapeutics and Te chnology Assessment Subcommittee of the American Academy of Neurology. Neurology 2005; 65: 794-801.
8. Ederle J., Featherstone RL, Brown MM. Randomized controlled trials comparing endarterectomy and ebdovasculat treatment for carotid artery stenosis: a Cochrane szstmeatic review. Stroke 2009; 40: 1373-1380.
9. Ederle J., Dobson J., Featherstone RL, et al. Carotid artery sten ting compared with endarterectomy in patients with symptoma tic carotid stenosis (International Carotid Stenting Study): an interim analysis of a randomized controlled trial. Lancet 2010; 375: 985-997.
10. Bonati LH, Jongen LM, Haller S., et al. New iscehmic brain lesions on MRI after stenting or endarterectomy for symptomatic caro tis stenosis: a substudy of the International Carotid Stenting Study (ICSS). Lancet Neurol 2010; 9: 353-362.
11. Brott TG, Hobson RW, Howard G, et al. Stenting versus endarte rectomy for treatment of carotid-artery stenosis. N Engl J., Med 2010; 363: 11-23.
12. McFalls EO, Ward HB, Mority TE, et al. Coronary-artery revascu larization before elective major vascular surgery. N Engl J., Med 2004; 351: 2795-2804.
13. Poldermans D., Schouten O., Vidakovic R., et al. A clinical rando mized trial to evaluate the safety of a noninvasive approeach in high-risk patients undergoing major vascular surgery: the DE CREASE-V Pilot Study. J Am Coll Cardiol 2007; 49: 1763-1769
14. Monaco M., Stassano P., Di Tommaso L., et al. Systematic strate gy of prophylactic coronary angiography improves long-term outcome after major vascular surgery in medium- to high-risk patients: a prospective, randomized study. J Am Coll Cardiol 2009; 54: 989-996.
15. Brilakis ES, Hernandez AF, Dai D., et al. Quality of care for acute coronary szndrome patients with known atherosclerotic disea se: results from the Get With the Guidelines Program. Circulati on 2009; 120: 560-567.
16. Bax L., Woittiez AJ, Kouwenberg HJ, et al. Stent placement in pati ents with atherosclerotic renal artery stenosis and impaired renal function: a randomized trial. Ann Intern Med 2009; 150: 840-841.
17. Leeser MA, Varma J., Shapira A., et al. Prediction of hypertension improvement after stenting of renal artery stenosis: comparative accuracy of translesional pressure gradients, intravscular ultraso und, and angiography. J Am Coll Cardiol 2009; 53: 2363-2371.
18. Allman KC, Shaw LJ, Hachamovitch R., et al. Myocardila viability testing and impact of revascularization on prognosis in pateints with coronary artery disease and left ventricular dysfunction: a meta-analysis. J Am Coll Cardiol 2002; 39: 1151-1158.
19. Di Donato M., Castelvecchio S., Menicanti L. End-systolic volume following surgical ventricular reconstruction impacts survival in patients with ischemic dilated cardiomyopathy. Eur J., Heart Fail 2010; 12: 375-381.
20. Smith PK, Califf RM, Tuttle RH, et al. Selection of surgical or per cutaneous coronary intervention provides differential longevity benefit. Ann Thorac Surg 2006; 82: 1420-1428.
21. Dickstein K., Cohen-Solal A., Filippatos G., et al. ESC Guidelines for the diagnosis and treatment of acute and chronic heart failure 2008: the Task Force for the Daignosis and Treatment of Acute and Chronic Heart Failure 2008 of the European Society of Cardiology. Developed in collaboartion with the Heart Failure Association of the ESC (HFA) and endorsed by the European Society of Intensive Care Medicine (ESICM). Eur Heart J., 2008; 29: 2388-2442.
22. Patel MR, Dehmer GJ, Hirshfeld JW, et al. ACCF/SCAI/STS/AATS/ AHA/ASNC 2009 Appropriatness Criteria for Coronary revascula rization. J Am Coll Cardiol 2009; 53: 530-553.
23. Sabik JF III, BlackStone EH, Houghtaling PL, et al. Is reoperation still a risk factor in coronary artery bypasss surgery? An Thoarc Surg 2005; 80: 1719-1727.
24. Mariscalco G., Klersy C., Zanobini M., et al. Atrial fibrillation after isolated coronary surgery affects late survival. Circulation 2008; 118: 1612-1618.
25. Ngaage DL, Schaff HV, Mullany CJ, et al. Does preoperative atre ial fibrillation influence early and late outcomes of coronary ar tery bypass grafting? J Thorac Cardiovasc Surg 2007; 133: 182-189.
26. Crystal E., Connolly SJ, Sleik K., et al. Interventions on prevention of postoperative atrial fibrillation in patients undergoing heart surgery: a meta-analysis. Circulation 2002; 106: 75-80.
27. Mitchell LB, Exner DV, Wyse DG, et al. Oral amiodraone for the prevention of arrhythmias thah begin early after revascularizati on, valve replacement, or repair. PAPABEAR: a randomized con trolled trial. JAMA 2005; 294: 3093-3100.
28. Burgess DC, Kilborn MJ, Keech AC. Intraventions for prevention of postoperative atrial fibrillation and its complications after car diac surgery: a meta-analysis. Eur Heart J 2006;27:2846-2857.
29. Lertsbirapa K., White CM, Kluger J., et al. Preopartive statins for the prevention of atrial fibrillation after cardiothoracic surgery. J Thorac Cardiovasc Surg 2008; 135: 405-411.
30. Patti G., Chello M., Candura D., et al. Randomized trial of atorva statin for reduction of postoperative atrial fibrillation in petai nets undergoing cardiac surgery: results of the ARMZDA-3 (Ator vastatin for Reduction of Mzocardial Dysrhythmia After cardiac surgery) study. Circulation 2006; 114: 1455-1461.
31. Halonen J., Halonen P., Jarvinen O., et al. Corticosteroids for the prevention of atrial fibrillation after cardiac surgery: a randomi zed controlled trial. JAMA 2007; 297: 1562-1567.
32. Prasongsukarn K., Abel JG, Janieson WR, et al. The effects of ste roids on the occurance of postoperative atreial fibrillation after coronary artery bypass grafting surgery: a prospective randomi zed trial. J Thorac Cardiovasc Surg 2005; 130: 93-98.
33. Boersma E., Kertai MD, Schouten O., et al. Perioperative cardio vascular mortality in noncardiac surgery: validation of the Lee cardiac risk index. Am J Med 2005; 118: 1134-1141.
34. DeCaterina R., Husted S., Wallentin L., et al. Anticoagulants in herat disease: current status and perspectives. Eur Heart J., 2007; 28: 880-913.
35. Pengo V., Cucchini U., Denas G., et al. Standardized low-mole cular-weight heparin bridging regimen in outpatients on oral anticoagulants undergoing invasive proceure or surgery. An inception cohort management study. Circulation 2009; 119: 2920-2927.



Trenutno na sajtu: 008

Pregledano: 349056 puta